Z
bir­ka po­e­zi­je „Obol” pje­sni­ki­nje Kse­ni­je Ma­to­vić iz Her­ceg No­vog, bi­će pred­sta­vlje­na u či­ta­o­ni­ci Grad­ske bi­bli­o­te­ke u No­vom Sa­du, 28. de­cem­bra u 19 ča­so­va. „Obol” je štam­pan na srp­skom i grč­kom je­zi­ku, iz­da­vač je IP Or­fe­us iz No­vog Sa­da, a knji­ga je do­ži­vje­la dru­go iz­da­nje, i to na­kon sve­ga če­ti­ri mje­se­ca od ob­ja­vlji­va­nja. O knji­zi će go­vo­ri­ti An­drej Ra­du­lo­vić, di­rek­tor IP Or­fe­us, Fra­nja Pe­tri­no­vić, knji­žev­ni kri­ti­čar i prof. dr Ko­sta Jo­si­fi­dis. Sti­ho­ve će na grč­kom je­zi­ku či­ta­ti Ana Pa­pa­ge­or­gi­ou, dok će na srp­skom to uči­ni­ti Ko­sta Jo­si­fi­dis i autor­ka.
Pod­sje­ti­će­mo da je pr­vo iz­da­nje po­me­nu­te zbir­ke po­e­zi­je, pred­sta­vlje­no po­lo­vi­nom sep­tem­bra u Her­ceg No­vom, ka­da su o knji­zi go­vo­ri­li So­ti­ri­os At­ha­nas­si­u­ou, am­ba­sa­dor Grč­ke u Cr­noj Go­ri, Ste­van Ko­pri­vi­ca, dra­ma­turg i Mi­nja Bo­ja­nić, pu­bli­ci­sta.
Pro­mo­ci­ji je ta­da pri­su­stvo­vao i Ge­ra­si­mos Hri­sta­tos, ata­še za kul­tu­ru Am­ba­sa­de Grč­ke u Cr­noj Go­ri.
- Obol je bio nov­čić u an­tič­koj Grč­koj ko­ji se mr­tvi­ma sta­vljao u usta, ka­ko bi pla­ti­li šu­tlji­vom Ha­ro­nu, da ih pre­ve­ze na dru­gu, da­le­ku i tam­nu oba­lu, još tam­ni­je ri­je­ke. Oni ko­ji su do­spi­je­va­li bez nov­či­ća, bi­va­li su osu­đe­ni na vječ­no lu­ta­nje iz­me­đu dva svi­je­ta. Ipak, mi­to­lo­gi­ja bi­lje­ži iz­u­zet­ke, po­put Or­fe­ja, pje­sni­ka nad pje­sni­ci­ma, ko­ji je živ si­šao u pod­ze­mlje, uspio ubi­je­di­ti Ha­ro­na da ga pre­ve­ze, a Ha­da i Per­se­fo­nu da pu­ste iz svi­je­ta sjen­ki nje­go­vu vo­lje­nu Euri­di­ku. Jed­no osvr­ta­nje pre­ko ra­me­na, pri sa­mom iz­la­sku iz pod­ze­mlja, usljed že­lje, ko­ja je oči­to bi­la pre­sna­žna, ali i ne­po­vje­re­nja u bo­go­ve… ko­šta­la je vi­še od ono­ga či­me je imao da pla­ti. A mo­gao je pla­ti­ti sa­mo pje­smom, kao što je to ura­dio pr­vog pu­ta, umi­lo­sti­viv­ši bo­go­ve. Pje­sma je bi­la nje­gov obol, ob­ja­šnja­va Ma­to­vić.
Ona je is­ta­kla, da je „Obol”, ta­ko­đe i njen lič­ni ulog, za­vjet i obe­ća­nje, ali i isto­vre­me­no i nje­nih pre­da­ka ko­ji su do­šli iz Grč­ke. Po­ja­šnja­va, da taj­na sa­dr­ža­na u kr­vi, pred­sta­vlja sa­mo je­dan sloj zbir­ke „Obol” ko­ji tu­če cr­ve­nim da­ma­rom, dok je dru­gi me­ta­fi­zič­ki i od­no­si se na me­temp­si­ho­sis – se­lje­nje du­ša, o ko­jem su go­vo­ri­li Pi­ta­go­ra i Pla­ton, a ko­je su bi­le sa­stav­ni dio or­fič­kih mi­ste­ri­ja.
Obol u usti­ma je, ka­ko na­gla­ša­va, i usud za vječ­no mi­re­nje traj­no ras­ci­je­plje­nog, apo­lo­nij­skog i di­o­ni­zij­skog, umjet­no­sti i stvar­no­sti, ri­je­či i ži­vo­ta.
- U zo­ru su po­di­gli je­dra. Ćut­ke. Pri­je če­ti­ri vi­je­ka. Ni­su pre­ko ra­me­na po­gle­da­li na si­vo-ze­le­ne ma­sli­nja­ke ote­ža­le od plo­do­va, li­mu­no­ve žu­će od sun­ca i bi­je­la re­bra pro­ro­či­šta. Pram­ca upra­vlje­nog u mo­dro, sve­za­nu per­či­nom, vu­kli su svo­ju ze­mlju. Bez osvr­ta­nja. Ču­va­li taj­nu. Uplo­vi­li u dru­gu pla­vet. Mre­žom ob­uj­mi­li tu­đa gri­mi­zna br­da, i ri­be u či­jim su škr­ga­ma di­sa­la dru­ga ne­ba. Ba­ci­li si­dro. Od ka­tar­ke na­pra­vi­li pro­zo­re, od ka­me­na, ku­lu. Pri­kri­li tra­go­ve. Na­u­či­li da pje­va­ju na tu­đem je­zi­ku. Sa­mo ri­jet­ki su to umje­li pre­po­zna­ti da to či­ne dru­ga­či­je. Zbog obo­la u usti­ma. Sa njim su se ra­đa­li. Ču­va­ri dva svi­je­ta, po­et­ski ob­ja­šnja­va Ma­to­vić.
Na­gla­si­la je da sva­ka nje­na pje­sma, pret­hod­ne i one ko­je su se na­šle u ovoj zbir­ci, ali i one već pri­pre­mlje­ne za štam­pa­nje u če­tvr­toj knji­zi, u se­bi sa­dr­že du­bo­ku če­žnju i ra­za­ra­ju­ću bol zbog fi­zič­ke odvo­je­no­sti od ze­mlje ko­ja joj pri­pa­da.
- Plu­tam iz­me­đu svje­to­va i vi­je­ko­va, od ko­jih je sva­ki du­bo­ko ure­zan u pam­će­nje. Bu­du­ći da du­bo­ko vje­ru­jem u me­tamp­si­ho­sis (se­lje­nje du­ša, ko­je su za­go­va­ra­li or­fi­ci, a po­tom i Pla­ton), bol ima do­dat­nu di­men­zi­ju ži­vog sje­ća­nja. Kat­ka­da ono pro­bi­je kao san u snu, po­ne­kad u vre­me­nu sa­da­šnjem kao sli­ka… Još pam­tim mi­ris pi­ni­ja, bi­je­le ru­ke pro­ro­či­šta, ža­mor pi­ta­la­ca, ko­plje ko­je je pri­vid­no pre­ki­nu­lo nit vre­me­na. Mo­ja du­ša je sta­ra, ka­že Ma­to­vić.
Is­ti­če da je zbir­ka „Obol” i him­na mo­ru. Ka­ko je sva nje­na pri­ro­da od mo­ra, ko­jeg osje­ća kao neo­dvo­ji­vi dio se­be.
- Di­še­mo za­jed­no. Dru­ga­či­je ne bi ni mo­glo. Ka­da sam za­ro­ni­la na Pa­vlo­pe­tri­ju, an­tič­ki grad ko­jeg je ra­zor­ni ze­mljo­tres od­vu­kao u mo­re, oče­ki­va­la sam da ću vi­dje­ti isto što i na Bi-Bi-Si­je­vom do­ku­men­tar­cu. Ali - ni­sam. Na­la­zi­šte je opu­sto­še­no, is­pr­va da­ka­ko kra­dljiv­ci­ma umjet­ni­na, a po­tom je dio bo­ga­te zbir­ke za­vr­šio u mu­ze­ji­ma. Ka­da sam za­ro­ni­la, već pret­hod­no umo­re­na i umor­na od tra­ga­nja, ni­sam vi­dje­la ni­šta. Ni­je bi­lo na­mi­je­nje­no sva­či­jim oči­ma. Ra­di­lo se o is­ku­še­nju. Dru­gi za­ron… i či­ta­vi te­me­lji gra­da pre­kri­ve­ni pi­je­skom su se otvo­ri­li . „Pro­su­le” se uli­ce... kao lju­lja­ške za ri­be. Na dnu... jed­na, ka­ko sam je na­zva­la ja­bu­ka od ka­me­na. Ugla­ča­na, ve­li­ka, ko­li­ko da sta­ne u ša­ku. Ukras, ne­kog stu­ba mo­žda, ne­kih vra­ta…Iz­ro­ni­la sam sa njom u ša­ci. I sa­da pam­tim to sun­ce, i po­lju­bac od so­li. I svoj osmi­jeh. Vra­ti­la sam je na mje­sto. To je bio Po­sej­de­nov dar i pro­ba, nje­gov za­log, nje­go­va vje­ra. Nje­go­vo obe­ća­nje da će me če­ka­ti. Mo­je, da ću se vra­ti­ti. Kćer­ka sam mo­ra, po­ru­ču­je Kse­ni­ja Ma­to­vić.
R.K.

Pje­sni­ki­nja
i no­vi­nar

Ma­to­vić je ro­đe­na 6. ju­na 1973. go­di­ne na Ce­ti­nju. Osnov­nu i sred­nju ško­lu za­vr­ši­la je u Her­ceg No­vom, a Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u No­vom Sa­du. Kao osam­na­e­sto­go­di­šnja­ki­nja, u no­vo­sad­skoj iz­da­vač­koj ku­ći „Sla­vi­ja” ob­ja­vi­la je pr­vu zbir­ku po­e­zi­je „Pre­lu­dij”, za ko­ju su pre­po­ru­ku za štam­pa­nje da­li knji­žev­ni­ci Du­šan Ko­stić i Mi­raš Mar­ti­no­vić. Dru­gu zbir­ku po­e­zi­je „Or­fe­o­na­u­ti­ka” je 2013. go­di­ne ob­ja­vi­lo Her­ceg­nov­sko po­zo­ri­šte, a na po­ziv upra­ve Ste­ri­ji­nog po­zor­ja, pre­sti­žne smo­tre te­a­tra, zbir­ka je 2014. go­di­ne pred­sta­vlje­na u okvi­ru pra­te­ćeg pro­gra­ma ma­ni­fe­sta­ci­je.
Ma­to­vić je ra­di­la u iz­da­vač­koj ku­ći „Sti­los” u No­vom Sa­du, u ko­jem je osno­va­la pre­sti­žnu knji­žev­nu ma­ni­fe­sta­ci­ju „Sti­lo­so­va ago­ra“, ko­ja je ugo­sti­la broj­ne emi­nent­ne pi­sce ju­go­slo­ven­skih pro­sto­ra po­put Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća, Sve­ti­sla­va Ba­sa­re, Du­ška Tri­fu­no­vi­ća, Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća i mno­gih dru­gih. Ra­di­la je kao no­vi­nar li­sto­va „Dnev­nik” i „Blic”, a autor­ske tek­sto­ve ob­ja­vlji­va­la je u ča­so­pi­su „Ze­mlja”. Tre­nut­no je za­po­sle­na kao do­pi­sni­ca li­sta „Dan” u Her­ceg No­vom.